“Videli smo najbolje umove naše generacije uništene ludilom, histerično izgladnele i gole, koji su primali udarce u oči i šokove iz bolnica i zatvora i ratova! Koja sfinga od cementa i aluminijuma je jakim udarcem otvorila lobanje i pojela im mozgove i maštu?
Robotski stanovi! Nevidljiva predgrađa! Slepi kapital!
Demonske industrije! Sablasne nacije!
Monstruozne bombe!”
Alen Ginsberg ”Urlik”
Pre tačno 50 godina kada su studentske demonstracije potresale celu planetu studenti su vikali:
“Trči druže, stari svet ti je za petama”,
“Zabranjeno je zabranjivati”,
“Misli na ono što želiš i živi svoj život”
“Na vlast je došla mašta!!!”
Za to vreme studenti su po prvi put bili ljuti, izražavali bunt, revolt i pre svega gnev prema svojoj okolini, a gnev ume da bude i pozitivan stav - ako se čovek buni u ime nekakvih ciljeva i ideja.
Njihove ideje bile su nešto izvan ukorenjenih standarda. Tražile su širenje granica slobode. U želji da menjaju svoje okruženje ovi ljudi revolt nisu izražavali zaista potrebom da otmu vlast. Izražavali su ga svojim delima; knjigama, filmovima, pesmama… Bila je ovo alternativna, kontrakulturna, umetnička revolucija.
Ova generacija otpor je pružala u domenu svog stvaralaštva, njihovo stvaralaštvo poniklo je iz generacije bitnika, koja je čitala Ginsberga, Keruaka. Generacije koja je slušala Bitlse, Dorse… Iz njih su posle ponikli hipici, iz hipika pankeri, a iz svega toga zajedno neki hipster ili neki treći. Sada su to nečije bake i deke, ali isto tako će baš sada to biti i nečija deca. Deca koja će tek da se rode, nešto da postanu, za nešto da se bore nešto da ostave. Neko će tek da bude neka generacija.
Baš zbog onih koji tek dolaze i danas posle 50 godina, borba ne sme da prestane.
Trebaju nam ti novi umovi, pravi osećaji i ljubavi!
Trebaju nam nove generacije.
Novi svet.
Svet u kojem će sistem vrednosti zaista imati pojam o vrednosti.
Zbog njih koji dolaze da preuzmu sve ono što mi ostavljamo;
Isucite vaše svetlosne mačeve. Stavite svoje krune i obucite plaštove. Napunite svoje vodene pištolje i namažite se vodenim bojama.
Borite se:
Maštom protiv onih koji ne veruju u bajke.
Maštom protiv onih koji nemaju omiljenog junaka.
Maštom protiv onih koji su zaboravili svoje skrivene moći.
Maštom protiv onih koji ne razumeju.
Protiv onih koji neće,
Koji ne mogu,
Koji ne znaju kako,
Koji ne žele,
Koji ne cene,
Ne vole,
Ne osećaju…
Važno je želeti, stvarati, voleti, i na kraju krajeva, bar u nešto verovati.
Zato vas FEP, baš kao i generacije u prošlom veku poziva na kulturni revolt. FEP predlaže da naša borba bude naše stvaralaštvo. Da naša revolucija bude ostvarivanje naših ideja. Da naša promena budemo - mi.
FEP!!!
FEP kao naš stil borbe!
Kao naše oružje!
Kao revolt!
Kao bunt!
Kao gnev!
KAO NAŠA REVOLUCIJA!
MAŠTU NA VLAST!
Jer u njoj teško da ima interesa.
Neka proizvod naše revolucije bude kreativno i nasmejano dete!
Koje je tvoje oružje i šta je tvoja revolucija?
Sonja Petrović, direktorka Festivala
